Nurvozni čekači
u redu za bolje sutra
dočekuju nova,
a sasvim stara jutra

pucketajuć prstima
nogama tapšajuć tlo,
začuđeno se pitaju:
- Kako više ne dolazi
obećano nešto to,
netko taj
da zagrli te 
i reče:
- Znaj,
ja odvest ću te 
u zemaljski raj.

Nervozni čekači
čekaju u redu 
bojeći se priznat 
svoju bijedu
jer teško je 
odgovornost
preuzeti,
otpustiti iluzije, 
ideale
nije to baš 
ko od šale

pa ih šalju dalje
na produžetke 
svoje male
nek oni budu 
što tate mame 
nisu znale.

Nek i dalje glume 
da je netko drugi
kriv što je živ
i da je drugi 
netko taj
izazvao sav očaj.

Nervozni čekači
boljeg sutra
još u 
istom
redu 
stoje
i krive 
broje
jer se 
živjet 
boje.